VAŠA ISKUSTVA

Ukoliko želite, možete nam poslati vašu priču, a mi ćemo je na ovoj stranici objaviti.

 

- Bespuća depresivnog remorkera

- Kako živeti sa psihijatrijskim bolesnikom?

 

Bespuća depresivnog remorkera

Jutro je. Opet. Po ko zna koji put. Osećam hladnoću oko sebe. Osecam hladnoću u sebi. Beživotno ležim, bez sna, bez misli. One jos nisu počele svoj pohod. Mrzim sunce, svetlost bilo koje vrste. Zašto ne bi bio mrak, danima? Zašto ne bih spojio godine budućnosti u jednu noć i gotovo, ionako ne verujem u nju. Ne verujem ni u svoju prošlost. Imaju li vremenske distinkcije neki smisao? Otkud ja ovde u ovom  usranom svetu, umetnut između nekada i možda nekog sutra, obeležen željom svojih roditelja?

Ne želim, ne mogu, neću, ne smem. Svakim dahom postajem svesniji, skupljam svoje telo, glavu zabijam u jastuk željan svog sopstvenog mirisa kojim se opijam, ponovo i ponovo. Hoće li mi san doneti neko otkrovenje, hoće li me ispuniti vrednim česticama smisla?

Strah, moj verni pratilac mi hladi prste, sužava prostor mojih grudi. Teško dišem. Ne želim jutro. Plašim se vode iz česme. Prezirem njenu spremnost da me osveži. Čemu?

Osećam prazninu. Osećam nemoć svoga bića da živi.

Kaže mi Ivan, ustani mrdni se, pokreni se, pa nisi najgori na svetu. Depresija je za slabiće, ljude bez okoštalog centra koji uobičajeno zovemo kičmom. Jesam, jesam, jesam, moj je odgovor. Bože kako se prezirem!

Drugovi su me vodili ulicama mog grada. Bilijar, bioskop, izložba, ekipa za fudbalske seanse. Ali ja ne mogu, nemam želje. Smišljam otrcane fazone. Providan sam.

Ne želim ništa. Moju prazninu ništa ne ispunjava. Ja sam lopta u kojoj bih voleo da nađem jedan ćošak, ne bih li se u njega ikako sakrio, a život nek prolazi, ionako ne verujem više u njega.

Sad se već bacam po krevetu. Želeo bih da mogu da vrištim, ali nemam glasa. Plačem. Jesu li suze dobar materijalni dokaz besa koji nosim u sebi, prema onima koji su me rodili, prema svetu, prema životu, bivšim i budućim ljubavima? Ja sam crna rupa. Možda samo crna rupa negde daleko u svemiru može razumeti crnilo dečaka. Možda!

Tonem svakoga dana sve više. Voda mi je došla do grla. Nemam vazduha. Nemam tlo pod nogama. Nemam ništa i ništa sam. Želim da umrem.

Kafa za kafom. Ne mogu da jedem. Supa je sve. Provešću još jedan dan u krevetu.

Kradem dane, minute, sekunde i sve su mi te jedinice vremena podjednako odvratne.

Bol, neizmerna bol me razapinje. Razapet sam na krstu vremena. Nema u meni više bahusovske energije. Opijenost ženskom lepotom mi je postala strana. Samo mrak i tišina ostaju sa mnom u izmrvljenom biću koje ima svest o svom dnu.

Kako da ne živim. Povrediću mnoge. Bojim se još većih izazova. Šta ja u stvari želim?

Poludeću. Ne uživam više u bilo čemu. Isključio sam telefon. Internet i kablovsku su mi isključili drugi jer me mrzi da odem do poste da platim račune.

Mrzim obaveze, neću kako oni hoće. Ne mogu u krajnjoj liniji. Želim da vreme prođe, da istrulim u svojim milsima na ovom odru od života, od postelje koja bih voleo da mi je mrtvačka. Poslednje počivalište želim. Mozartov Requiem je moja omiljena muzika.

Zamišljam nebo nad novosadskim grobljem, dok moji dragi stoje okupljeni oko mog nasmejanog mrtvog tela. Sada sam hrana crvima , ali moj bol i dalje živi, transcendira svaki pokušaj da ga ugušim.

Nemoć u udovima. Padam u san.

San prvi. Preda mnom se nalazi beskrajna livada, puna cveća i travki svake vrste. Ja gazim napred i okrećem se, vidim nebo. Ne znam koje je boje. Nevidljivi teret me obara na zemlju. Ležim. To je nebo nad novosadskim grobljem.

San drugi.Beskrajna bodljikava žica deli svet. Sa druge strane su ljudi senke. Oni su bledi, crno-beli ljudi. Čekaju na mene. Ja prolazim pored ograde i nosim kofu žutu kao Sunce, u njoj je sveža svinjska džigerica sa koje se cedi krv. Vadim je golim rukama i bacam je preko žice. Ljudi senke se otimaju za nju i halapljivo je žderu.

San treći. Osećam se kao na vratima nepoznatog. Samoća i besmisao me okružuju. Osećam nešto čudno u ustima. Pogledam se u ogledalo i shvatim da su mi zubi truli.

Poseta psihijatru... Čekam dr S. ispred vrata njene sobe na Klinici. Glumim smirenost. Dlanovi mi se znoje. Glava me boli. Ipak se nadam. Ulazim, sedam, pričam, plačem, gnušam se sam sebe. Pričamo. Dr S. kaže da sam depresivan, kaže da nisam ja kriv. Razume moje stanje. Ne osuđuje me. Kaže ima leka. Odlazim kući.

Fluxilan. Priliv energije i volje. Javljam se ljudima. Osmehujem se. Ima nade, to je bila bolest, to nisam bio ja.

Uvek je teško roditi se. Čovek mora da pronađe svoj san, onda mu put postaje lak. Ali nema neprekidnih snova, svaki san odmenjuje nov i nijedan se ne sme silom zadržati. (Herman Hese)

“Osećanje je sasvim neobično i kao da je sveže sunčano jutro, kao da sam se sa dalekog puta vratio kući, kao da me je obasjala bezrazložna a jaka radost, kao da je tmine nestalo.”(Meša Selimović)

                                                                                                       Željko Bibić

 

Vrh strane

Kako živeti sa psihijatrijskim bolesnikom?

       Kako živeti sa psihijatrijskim bolesnikom? Isto kao i sa onim koji boluje od drugih bolesti, samo malo drugačije. Svaki bolesnik je priča za sebe. Mogu dve osobe istog pola i godišta imati istu medicinsku dijagnozu, ali nikako i isti tok i ishod bolesti. Što znači da se nećemo sa svakim psihijatrijskim bolesnikom odnositi na isti način, a naročito ne rutinski. Svako od njih ima svoje probleme i potrebe, ali i svoje mogućnosti.

       Većina psihijatrijskih bolesnika živi u porodici, bilo sa roditeljima, partnerom, sestrom i ostalom rodbinom. Zdravi članovi porodice aktivno učestvuju u zaštiti zdravlja obolelog, sprečavanju komplikacija i rehabilitaciji. Samo saznanje da je bliska osoba obolela jeste stresogeno, a dodatno opterećenje jeste rasprostranjeno prisustvo osećanja stida, krivice, besa, nezadovoljstva, tuge i suicidalnosti. Zato porodici psihijatrijskog bolesnika treba pomoći, jer samo porodica sa ispravnim stavom prema psihijatrijskom bolesniku može pomoći istom.

        Najpre, bitno je da se zdravi članovi porodice upoznaju sa prirodom i tokom bolesti kao i o  neželjenom dejstvu lekova što im uvek može objasniti lekar opšte medicine, psihijatar ili medicinska sestra. Sem toga, važno je znati da sa pojavom bolesti ne prestaje život. Psihijatrijski bolesnik može da se bavi određenom vrstom posla, da se druži, zabavlja, bude religiozan, i  zadovoljava seksualne potrebe...

        Pomenuta osećanja stida, krivice, besa ili nezadovoljstva koja obuzimaju zdrave članove porodice nisu opravdana. Ni jedna bolest nije nešto čega se treba stideti i niko nije kriv što se određena bolest pojavila. Porodica ne može izlečiti bolesnika i treba imati na umu da se i pored najadekvatnije brige i pomoći simptomi mogu pogoršati. Ako su prisutne sumanute misli ili halucinacije, one  nikako neće nestati uveravanjem da su neistinite. Nikada ne treba izbegavati razgovor o emocijama bolesnog člana kao ni o emocijama zdravih članova i tome da li bilo ko u porodici razmišlja da naudi sebi na bilo koji način. Mnogi oblici ponašanja ne odgovaraju zdravim članovima porodice, ali to ne znači da oni ne vole i tu osobu.

         Najvažnije je da zdravi članovi porodice ne smeju zaboraviti na sebe i svoje želje, potrebe i planove. Potrebe obolelog ne moraju uvek biti prioritetne. I na kraju, psihijatrijske bolesti se ne dešavaju nekom drugom, negde daleko. Psihijatrijski bolesnik može biti svako, naš kolega, komšija, poznanik ili mi sami, budućnost je nepredvidiva.

                                                                                      Ivana I. Jovčić

 

Vrh strane


Novosadski humanitarni centar 2008 - 2013